Kakvi smo jedni prema drugima, takvi su i drugi prema nama

Sad sam pročitao ovaj tekst preko jednog linka.
Pismo Vučiću koje je uzdrmalo celu Srbiju

Tekst kao tekst, ništa novo, ništa čudno i na žalost predstavlja svakodnevnicu i razmišljanje većine ljudi u Srbiji.
Onda sam pročitao komentare koji su ostavljeni.
Da ima preko 5000 komentara mogla bi se objaviti validna studija o društvenim trendovima u Srbiji.
Iz komentara se vide nekoliko stvari....a najviše koliko je polarizovano društvo u našoj zemlji.

Možda najgora stvar je broj botova koji "ostavljaju" komentare.
Ili ne...i to je postao standard u ovoj zemlji.

Komentari se mogu podeliti na:
- iskrene podvučene depresijom
- iskrene sa puno empatije
- sarkastične
- i one najgore cinične "neka komšiji crkne krava"
Komentari sa tonovima depresije su očekivani, svi smo manje/više depresivni.  Dobro je znati i da u zemlji ima ljudi koji su empatični.  Na žalost ima puno ljudi koji misle da su pametniji pa vole da ponižavaju druge i njihove postupke bez ikakvog iskustva van zemlje.

Ali ono što nas JEBE više od bilo kog političara je to što ne možemo da podnesemo nečiji uspeh, pa čak i kad su u pitanju nama bliski ljudi.  Neka komšiji crkne krava.
A s druge strane, koliko smo dvolični, predstavljamo se takvi i onakvi pred drugima.

Ja razumem da je stanje države delom krivo za stanje društva, ali opet ako bilo šta, biti čovek prema drugome ne košta ništa.
[cinik] Kad bi samo bilo popularno da želimo da budemo bolji kao ljudi i da budemo onakvi kakvi jesmo a ne da se pretvaramo i da nam je tuđe uvek bolje. [/cinik]

Mi, ljudi.

Zdravo svima.

A few things have happened that have challenged my belief in us as human beings.

Zašto pišem na engleskom?

Dakle, nekoliko stvari se dogodilo u zadnjih mesec dana koje su poljuljale (blago rečeno) moju veru u nas kao ljudska bića.

Prvo, neki tamo svetski izveštaj koji nas je stavio na približno 130 i neko mesto od 165 po tome koliko dajemo i koliko radimo nešto vezano za dobrotovorne svrhe.

Jednom rečju, poražavajuće da jedan narod u Burmi, njih 90% daje drugima ili nešto radi za druge i to samo u tom mesecu a mi smo 130 mesta iza.

"Mi" smo se naravno uhvatili za članak i odmah "svirali onoj stvari" kako nemamo šta da damo dok se nije pojavio jedan inteligentan čovek i ostavio komentar.  "Ok nemaš šta da daš, uradi nešto"  I onda su svi zaćutali.

Drugo, pre nekoh nedelju i po dana pojavio se sledeći članak na Blicu i B92 sajtu:

http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/514884/NEMAMO-NI-ZA-MLEKO-Ovako-izgleda-zivot-samohranog-tate-troje-decice

Da li zato što ona mala u sredini neverovatno liči na moju bratanicu (koju inače ja ne viđam jer je moj brat u svađi sa mnom), ne znam, možda je nešto drugo, ali surova realnost situacije me je dosta potresla a normalno sam vrlo tvrd što se tiče ovih stvari.

Neverovatno je šta mi dozvoljavamo kao narod.

Kao primer ekstremne suprotnosti daću vam primer žene koju znam, a koja živi u Engleskoj i tamo je samohrana majka - ona mesečno, kroz razne agencije od države dobija oko 26,000 funti.  Toliku platu sam ja imao tamo kao menadžer u IKEI. (godišnje naravno)

Pa njoj se i ne isplati da traži posao.

Uglavnom šta sad??

Ovo nije vežba u samo-važnosti već poziv da nešto zajedno uradimo, nešto što vredi.

Ima nas koji imamo novac, i ima nos koji imaju neke druge stvari (SRCE najviše), i ono što je najvažnije ima nas koji želimo da učinimo nešto za druge.

MOJE PITANJE ZA VAS JE: DA LI ZNATE O NEKOJ SLIČNOJ SITUACIJI OVDE U KRAGUJEVCU GDE BI MOGLI DA URADIMO NEŠTO, NE DA DAMO PARE, VEĆ DA URADIMO NEŠTO, SREDIMO KUĆI, NABAVIMO DRVA, UGALJ, NADJEMO OBUĆU, ODEĆU. NEKOG KO JE U OČAJNOJ SITUACIJI I KO JE NA IVICI PREŽIVLJAVANJA I KOME ĆE NAŠA POMOĆ DA ZNAČI TO MALO KOJE MOŽE DA POMOGNE I DA MOŽDA SVIMA NAMA mm PO mm VRATI VERU U ČOVEČANSTVO U NAMA.

Naravno, ja ću da vidim i šta mogu da uradim za Đorđa i njegovu dečicu, ali bih hteo da uradimo i nešto lokalno.

Zamislite šta sve možemo da uradimo.

Pozdrav,

Aleksandar.

Poplave i život

U ovom trenutku je vrlo teško biti bez mišljenja i bez osećanja.

Mislim da ni mi nismo svesni VELIČINE ove poplave.  Ipak gledam slike, video snimke i kapiram da smo najebali.  Kažem mi iako ja nisam direktno pogođen.

Moja rodbina na selu je najebala.  Izlila se Resava i sad je nivo vode oko metar i po u kućama pored reke. 

Život je nepredvidljiv.

Ja sam u subotu ujutru hteo da podjem za Sremsku Mitrovicu da pomažem, a onda me pozvao otac da mi kaže da je umro deda, njegov otac.  I dok sam ga vozio na relaciji Jagodina - Pančevo - Vladimirovac, komentarisali smo koliko zemljišta je poplavljeno, koliko njiva.

Juče je bila sahrana i sve što su ljudi komentarisali je potop.  Malo pre sahrane sam ptišao do prodavnice da uzmem neke kašičice za žito, i kupio neku vodu i toalet papir za Crveni Krst koji je tu skupljao donacije. 

Ja sam rodjen u Jagodini i tamo je 1540 domaćinstava poplavljeno.  Grad je spašen u zadnjem trenutku jer su probili branu i pustili vodu.  Malopre sam pričao sa drugaricom iz osnovne škole čija kuće je 10m od reke i zamalo ostadoše čitavi.

I tako prodjoše dva dana pa nisam toliko ni razmišljao o poplavi.

I onda jutros na put, a vode pored puta od Batočine do Šida.  Čujem da večeras evakuišu dva sela pored Šida, oko 4000 duša.  

Proleteo sam pored Sremske Mitrovice i pitao se kako je pored reke. Prijateljica mi je u Laćarku, znam da su neki od njih evakuisani.

Slavonija je poplavljena ali se to ne vidi s auto puta.

Već 4 dana čitam vesti, čitam komentare, slušam intervjue na TV-u, gledam Djokovića kako pokazuje šta je srce...  

Puno mi je srce svih ovih ljudi koji su otišli da pomognu.

Puno mi je srce svih onih koji su nešto donirali.

A padnem kada vidim sliku onog kučeta kako se drži za kapiju da ga ne uzme bujica.  Neko tamo kuče.

Jutros zamalo da zgazim jedno kuče na auto putu izletelo je ispred mene ali se na sreću ono zaustavilo a ja ga zaobišao.

Pratim izveštavanje sa interneta, vesti, TV-a i dosad imaju sve moje pohvale. Ne bave se politikom, ne bave se teorijama zavere ali definitivno se bave istraživačkim novinarstvom.  

Pitaju normalna pitanja kao "Kako to da pored sve ove tehnologije nismo mogli da predvidimo ove poplave?"  Istina, kako.

Govore o ljudskim pričama bez neke patetike kao neki političari.

Govore o ljudskim stradanjima, apeluju na ljude da postupe pametno bilo da su oni spasioci ili oni koji treba da budu spašeni.

S vremena na vreme bude neki tekst koji krene da komentariše negativno političare, vlast.... Stvar je u tome, pa i da je sve to tačno, niđe veze to nema sa problemima na terenu.  Izadji i pomogni.

Manite se ljudi teorija zavere, one nikome ne pomažu.  Apelujte na sve koje znate da pomognu.  Facebook, twitter... sad se vidi njihov značaj.  Neka svi znaju šta se događa.

EU je obećala milijardu evra pomoći, super, samo da to ode onima kojima te pare trebaju.

Ja sam insistirao da moja firma da isključivo nenovčanu humanitarnu pomoć jer ne znam kome idu sredstva za pomoć.

Ovo nije teorija zavere, ovo je realnost i iskustvo.  Na žalost.

Ipak, nemojte da pametujete i da izmišljate razne teorije; ovu sirotinju koja je inače VEĆ bila sirotinja i pre poplave, ne zanimaju te teorije.  Njima je drago da su živi i da postoji nada da će nekad moći da se vrate kući i da žive koliko toliko normalan život.

Na kraju, u ovakvim situacijama vidimo koliki je ljudski potencijal Srbina i Srbkinje.  Zašto onda ne umemo to uvek da iskoristimo da napravimo sebi bolju državu, bolji život za sve?  Nije mi jasno.

Nismo nebeski narod, ali jesmo ljudi.  Velika većina nas.

Nada ostaje.

Aj ćao.

Giving people bad news

"Can you please call Mr. Jones to the office, thank you" says the Manager (who shall by all means stay universal and only be known as The Manager)

Mr. Jones walks into the office with some trepidation, nervously shuts the door and just stands there.  

"Sit down, Mr. Jones.", says The Manager.  "As you know, from the conversations we've had before, we agreed that we would give you some time to adjust and make some changes in your work.  How do you think you faired?" , says The Manager, sits down on his over priced leather chair and waits patiently.

"I don't know, I guess I've tried my best to perform my duties and fit in.  I think I deserve to be where I am.", says Mr. Jones with, what he didn't know at the time, false hope that everything would be fine.

"What about all the mistakes you still keep making?", asks the Manager, thereby killing the hope in it's tracks.

No answer.

"I am sorry Mr. Jones, we have decided to implement a few changes around the office and unfortunately we have decided to let you go.", says the Manager with a flat, strong voice, getting up at the same time to show the finality of the decision.

"You can stay here for a month, while you look for another job." he added.

............... That's pretty much how the story goes.  It isn't pretty, it isn't comfortable and it isn't supposed to be.  If we observe this conversation from the point of view of The Manager.  He is no doubt a professional but he is either a cold hearted managing machine who is performing his duties or he is an empathic leader who has the unfortunate task of giving someone the bad news. Which one are you?

It surely is the worst thing about jobs in Management, the situations where you have to police, where you have to punish, situations where you have to act accordingly and harshly, because that is your job.  Analyse, evaluate, look at all the options and decide.

Often you are deciding about people's lives.

From the point of view of Mr. Jones, who probably isn't even a bad person, who probably has but one thought in his head which is "What do I tell Mrs. Jones when I get back home??"  

With more experience, especially with more experience in managing people, hiring them, firing them, you build up a certain stance which you use in these situations, you have a certain way of acting, you have a certain pose, you have a certain voice you use.  You end up playing a role.  Which is the only way, in the end, if you want to keep your professionalism. 

However and no matter what, after it, you always end up with a bitter taste in your mouth.

But that's just the cost of doing business. 

And it is the only way you should look at it.  You are not the bad guy; you are just doing your job.