Kakvi smo jedni prema drugima, takvi su i drugi prema nama

Sad sam pročitao ovaj tekst preko jednog linka.
Pismo Vučiću koje je uzdrmalo celu Srbiju

Tekst kao tekst, ništa novo, ništa čudno i na žalost predstavlja svakodnevnicu i razmišljanje većine ljudi u Srbiji.
Onda sam pročitao komentare koji su ostavljeni.
Da ima preko 5000 komentara mogla bi se objaviti validna studija o društvenim trendovima u Srbiji.
Iz komentara se vide nekoliko stvari....a najviše koliko je polarizovano društvo u našoj zemlji.

Možda najgora stvar je broj botova koji "ostavljaju" komentare.
Ili ne...i to je postao standard u ovoj zemlji.

Komentari se mogu podeliti na:
- iskrene podvučene depresijom
- iskrene sa puno empatije
- sarkastične
- i one najgore cinične "neka komšiji crkne krava"
Komentari sa tonovima depresije su očekivani, svi smo manje/više depresivni.  Dobro je znati i da u zemlji ima ljudi koji su empatični.  Na žalost ima puno ljudi koji misle da su pametniji pa vole da ponižavaju druge i njihove postupke bez ikakvog iskustva van zemlje.

Ali ono što nas JEBE više od bilo kog političara je to što ne možemo da podnesemo nečiji uspeh, pa čak i kad su u pitanju nama bliski ljudi.  Neka komšiji crkne krava.
A s druge strane, koliko smo dvolični, predstavljamo se takvi i onakvi pred drugima.

Ja razumem da je stanje države delom krivo za stanje društva, ali opet ako bilo šta, biti čovek prema drugome ne košta ništa.
[cinik] Kad bi samo bilo popularno da želimo da budemo bolji kao ljudi i da budemo onakvi kakvi jesmo a ne da se pretvaramo i da nam je tuđe uvek bolje. [/cinik]

Dopis Kragujevačkoj "gospodi"

Dobar dan "gospodo",

Nadam se da ste u savršenom redu i da nemate nikakvih problema.

A što bi ih i imali kad ste vi zakon unutar zakona?

Evo nekoliko primera.  (Za prvi primer nemam fotografiju jer bi samo video snimak dočarao situaciju a nisam na vreme #potegao" kameru)

NAPOMENA: Brojevi tablica će ostati skriveni iz zakonskih razloga.

1. "Gospodin A" vozeći crveni Citroen C4 coupe kragujevačke registracije dolazi do Šumadija centra da opere auto ali vidi da mora da sačeka CELIH 5 minuta pa nastavlja dalje.  Prestrojava se da skrene levo prema Rodi i pritom izlazi na pola trake.  U tom trenutku nailazi nekoliko vozila iz pravca Rode uključujući i kamionče u desnoj traci.  Uzročno-posledično, jer nije imao gde, vozač kamiončeta je morao da stane ispred "Gospodinovog" citroena i ovaj dotični da ide malo u rikverc da bi kamionče prošlo.  Izrevoltiran, vozač kamiončeta upućuje nekoliko zasluženih psovki ka "Gospodinu" što ovaj umesto da shvati kao sopstvenu sramotu shvati kao uvredu i promeni prvobitni plan i krene u poteru za kamiončetom.  Nekih 200m dalje ga stiže i počinje da svira vozaču verovatno sa namerom da se izvini.  Ili ne?  Gospodin A nije gospodin nego obična stoka od čoveka.

2. U gradu spazim nekoliko primera bahatog parkiranja počevši od čuvenog parkiranja "Gospodina" sa čuvenim crvenim jeepom pa do parkiranja na vrhu glavne ulice.

"Ko je*e ostale vozače, ja vozim bre Cayenne, ja vozim Audi TT 12 godina star pa ću da se parkiram kako ja hoću i niko mi ništa ne može"

Ako uopšte razmišljaju.... Stubovi na trotoaru postoje tek onako radi dekoracije.

3. Tu se našao i jedan čudan primer - parkirao čovek svog Logana sasvim ispravno na označenom parking mestu ali je opet uključio sva 4 da rade.  Možda da ne bi platio parking, kao vraćam se ja odmah.

4. Moj omiljeni je od pre neki dan u parkingu PLAZE.  Čovek se parkirao na dva mesta.  Ne znam kog pola je vozač ali nije ni bitno.  Bitno je da on ili ona ima ju dovoljno mesta da izađu i da su pritom na 5m od vrata, da se ne muče.

Ok, to su 5-6 kragujevačkih "gospodina".

Da ne pričamo o vozačima samoubicama.....  Ranije kod pošte u centru gde naravno kad idem prema Lepeničkom Bulevaru ja imam prednost a ne oni koji dolaze od Krsta, jedan se zaleteo kao SOMINA i ja svirnem a on ništa.  Šta da ga ja nisam video i zakočio na vreme?

Pre neku nedelju na FIATovom kružnom toku ja ulazim u tok, i vidim da sa desne strane uleće neka žena sa Rav4 i ja naravno ukočim pošto vidim da je luda, ona uleti, ja joj svirnem a ona me gleda - možda jer sam mnogo lep.

Sve dok ima ovakve gospode i gospođa niko u Kragujevcu nije bezbedan.  A kao da u Srbiji imamo problem sa nezgodama u saobraćaju.  Ma ajde...

I tako....

Mi, ljudi.

Zdravo svima.

A few things have happened that have challenged my belief in us as human beings.

Zašto pišem na engleskom?

Dakle, nekoliko stvari se dogodilo u zadnjih mesec dana koje su poljuljale (blago rečeno) moju veru u nas kao ljudska bića.

Prvo, neki tamo svetski izveštaj koji nas je stavio na približno 130 i neko mesto od 165 po tome koliko dajemo i koliko radimo nešto vezano za dobrotovorne svrhe.

Jednom rečju, poražavajuće da jedan narod u Burmi, njih 90% daje drugima ili nešto radi za druge i to samo u tom mesecu a mi smo 130 mesta iza.

"Mi" smo se naravno uhvatili za članak i odmah "svirali onoj stvari" kako nemamo šta da damo dok se nije pojavio jedan inteligentan čovek i ostavio komentar.  "Ok nemaš šta da daš, uradi nešto"  I onda su svi zaćutali.

Drugo, pre nekoh nedelju i po dana pojavio se sledeći članak na Blicu i B92 sajtu:

http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/514884/NEMAMO-NI-ZA-MLEKO-Ovako-izgleda-zivot-samohranog-tate-troje-decice

Da li zato što ona mala u sredini neverovatno liči na moju bratanicu (koju inače ja ne viđam jer je moj brat u svađi sa mnom), ne znam, možda je nešto drugo, ali surova realnost situacije me je dosta potresla a normalno sam vrlo tvrd što se tiče ovih stvari.

Neverovatno je šta mi dozvoljavamo kao narod.

Kao primer ekstremne suprotnosti daću vam primer žene koju znam, a koja živi u Engleskoj i tamo je samohrana majka - ona mesečno, kroz razne agencije od države dobija oko 26,000 funti.  Toliku platu sam ja imao tamo kao menadžer u IKEI. (godišnje naravno)

Pa njoj se i ne isplati da traži posao.

Uglavnom šta sad??

Ovo nije vežba u samo-važnosti već poziv da nešto zajedno uradimo, nešto što vredi.

Ima nas koji imamo novac, i ima nos koji imaju neke druge stvari (SRCE najviše), i ono što je najvažnije ima nas koji želimo da učinimo nešto za druge.

MOJE PITANJE ZA VAS JE: DA LI ZNATE O NEKOJ SLIČNOJ SITUACIJI OVDE U KRAGUJEVCU GDE BI MOGLI DA URADIMO NEŠTO, NE DA DAMO PARE, VEĆ DA URADIMO NEŠTO, SREDIMO KUĆI, NABAVIMO DRVA, UGALJ, NADJEMO OBUĆU, ODEĆU. NEKOG KO JE U OČAJNOJ SITUACIJI I KO JE NA IVICI PREŽIVLJAVANJA I KOME ĆE NAŠA POMOĆ DA ZNAČI TO MALO KOJE MOŽE DA POMOGNE I DA MOŽDA SVIMA NAMA mm PO mm VRATI VERU U ČOVEČANSTVO U NAMA.

Naravno, ja ću da vidim i šta mogu da uradim za Đorđa i njegovu dečicu, ali bih hteo da uradimo i nešto lokalno.

Zamislite šta sve možemo da uradimo.

Pozdrav,

Aleksandar.

Perception in a workplace

These past few days I've been on vacation and have started to realize a horrible truth.  

I WAS WRONG.

Perception of you as an employee is as important as your work performance.

We often fool ourselves with what perception means...

We think it's either:

• What we wish people saw us as
• What we wish people could see us as
• What we think people see us as
• What we think people want to see us as

Confused?  Me too.

Or am I?

The truth is that perception in a work place is what people tell us they see us as and how that affects our job, standing and chances of advancement within or outside the company.

We need to listen to the subtle hints colleagues throw at us, as well as the direct shots from our superiors and those closest of colleagues.  Wives, husbands too...

It's simple.  You can't always have it your way.  You are one.  They are many. It's logic and good practice.  

Blend in but be yourself, stand up for yourself and your ideas but don't beat on anyone else's.

Know when to withdraw. A battle might have been lost, but not the war.

Seek advice from our closest colleagues and include them in some of your ideas. 

Learn the finer principles of a charm offensive.

Give gifts regularly and say thanks a lot.

But don't be a suck up.

Yes you are a winner, driven but learn how to deal with the harsh psychological scars of you having to once in a while take a dive and take one for the team or just stay silent.  I know, right!!

And finally the easy part....

Doing all of this from now on at my workplace.  Challenge accepted.

Poplave i život

U ovom trenutku je vrlo teško biti bez mišljenja i bez osećanja.

Mislim da ni mi nismo svesni VELIČINE ove poplave.  Ipak gledam slike, video snimke i kapiram da smo najebali.  Kažem mi iako ja nisam direktno pogođen.

Moja rodbina na selu je najebala.  Izlila se Resava i sad je nivo vode oko metar i po u kućama pored reke. 

Život je nepredvidljiv.

Ja sam u subotu ujutru hteo da podjem za Sremsku Mitrovicu da pomažem, a onda me pozvao otac da mi kaže da je umro deda, njegov otac.  I dok sam ga vozio na relaciji Jagodina - Pančevo - Vladimirovac, komentarisali smo koliko zemljišta je poplavljeno, koliko njiva.

Juče je bila sahrana i sve što su ljudi komentarisali je potop.  Malo pre sahrane sam ptišao do prodavnice da uzmem neke kašičice za žito, i kupio neku vodu i toalet papir za Crveni Krst koji je tu skupljao donacije. 

Ja sam rodjen u Jagodini i tamo je 1540 domaćinstava poplavljeno.  Grad je spašen u zadnjem trenutku jer su probili branu i pustili vodu.  Malopre sam pričao sa drugaricom iz osnovne škole čija kuće je 10m od reke i zamalo ostadoše čitavi.

I tako prodjoše dva dana pa nisam toliko ni razmišljao o poplavi.

I onda jutros na put, a vode pored puta od Batočine do Šida.  Čujem da večeras evakuišu dva sela pored Šida, oko 4000 duša.  

Proleteo sam pored Sremske Mitrovice i pitao se kako je pored reke. Prijateljica mi je u Laćarku, znam da su neki od njih evakuisani.

Slavonija je poplavljena ali se to ne vidi s auto puta.

Već 4 dana čitam vesti, čitam komentare, slušam intervjue na TV-u, gledam Djokovića kako pokazuje šta je srce...  

Puno mi je srce svih ovih ljudi koji su otišli da pomognu.

Puno mi je srce svih onih koji su nešto donirali.

A padnem kada vidim sliku onog kučeta kako se drži za kapiju da ga ne uzme bujica.  Neko tamo kuče.

Jutros zamalo da zgazim jedno kuče na auto putu izletelo je ispred mene ali se na sreću ono zaustavilo a ja ga zaobišao.

Pratim izveštavanje sa interneta, vesti, TV-a i dosad imaju sve moje pohvale. Ne bave se politikom, ne bave se teorijama zavere ali definitivno se bave istraživačkim novinarstvom.  

Pitaju normalna pitanja kao "Kako to da pored sve ove tehnologije nismo mogli da predvidimo ove poplave?"  Istina, kako.

Govore o ljudskim pričama bez neke patetike kao neki političari.

Govore o ljudskim stradanjima, apeluju na ljude da postupe pametno bilo da su oni spasioci ili oni koji treba da budu spašeni.

S vremena na vreme bude neki tekst koji krene da komentariše negativno političare, vlast.... Stvar je u tome, pa i da je sve to tačno, niđe veze to nema sa problemima na terenu.  Izadji i pomogni.

Manite se ljudi teorija zavere, one nikome ne pomažu.  Apelujte na sve koje znate da pomognu.  Facebook, twitter... sad se vidi njihov značaj.  Neka svi znaju šta se događa.

EU je obećala milijardu evra pomoći, super, samo da to ode onima kojima te pare trebaju.

Ja sam insistirao da moja firma da isključivo nenovčanu humanitarnu pomoć jer ne znam kome idu sredstva za pomoć.

Ovo nije teorija zavere, ovo je realnost i iskustvo.  Na žalost.

Ipak, nemojte da pametujete i da izmišljate razne teorije; ovu sirotinju koja je inače VEĆ bila sirotinja i pre poplave, ne zanimaju te teorije.  Njima je drago da su živi i da postoji nada da će nekad moći da se vrate kući i da žive koliko toliko normalan život.

Na kraju, u ovakvim situacijama vidimo koliki je ljudski potencijal Srbina i Srbkinje.  Zašto onda ne umemo to uvek da iskoristimo da napravimo sebi bolju državu, bolji život za sve?  Nije mi jasno.

Nismo nebeski narod, ali jesmo ljudi.  Velika većina nas.

Nada ostaje.

Aj ćao.

Razlika

Večeras sam saznao koja je razlika između civilizovane zapadnjačke demokratije i Srbije.
U civilizovanoj zapadnjačkoj demokratiji posle 11 ništa nije otvoreno a u prodavnicama koje rade non stop možeš da kupuješ jedino preko malog prozora koji prodavac otvori i ne možeš ni da vidiš šta ima već da pogađaš...  Isto na pumpama, posle 11, preko šaltera.
U Srbiji u 3 ujutru naiđem, pozdravim se sa prodavačicom ono nešto prijateljski, pomazim kuče ispred, uzmem šta mi treba odem do kase platim, pozdravim se opet i odem svojim poslom.

Kome je bolje?

Na šta se ovo svodi?
U zapadnjačkim zemljama se u 11 uveče promeni kategorizacija ljudi.  Do 11 svi su uvaženi stanovnici te zemlje.  Od 11 pa do ujutru su svi potencijalni delikventi.  Corpus delicti u ovom slučaju ne znači ništa.  Kriv si pre nego što te nađu nevinim.
I to je to.
Jednostavno.

Kratka ispovest jedne Bosanke

Ahhhh.... Što bi iz Bosne? 

Muka mi je od ovog pasivnog naroda, od nadrkanih komšija, od kukanja nema se a niko nìsta ne radi, muka mi od gledanja kako, ko, sta, ko ima šta, ko jede, gdje jede.

Muka mi od tv-a našeg, od ove gluposti zvane popis stanovnika.  Od politike, školstva, zdravstva!

Muka mi od nekakve federacije i republike srpske, od velikih hrvata, srba, muslimana.

Muka da ljudi me pitaju koji sam fax završila a nikad culi za ništa sanitarno.

Muka kad pomogneš nekom pitaju ŠTA MI JE? ILI ŠTA SMO?

Muka kad plešem, kažu napila se (kad s muškarcem kažu ljubavnica)

Ma muka mi od svega.

Ma ima toga da pričam do prekosutra da ti ne spominjem ove ustanove -  da neki papir izvadiš, da mi one kobile u opštini na tri šaltera jedan papir ovjeravaju, da u banci kad sam došla na red kažu nema uplata samo isplata danas.  Da, razmišljam, jel me zajebaje! A ona puna sebe. Preko toga da mi dodje opomena iz banke u kojoj nisam vec 3 godine i sudski nalog za dug od 0.15 feninga!

A onda najbolja stvar moj kolega me prije neki dan pita "odakle ti energija, odakle ti taj osmjeh za sve, kako možeš " i ja eto 3 dana kontam - odakle mi kad mi je muka od svega? Mozda od radijacije?

"Iz ugla jednog navijača" by Boško Stamatović

https://www.facebook.com/groups/148610121862139/doc/523243821065432/

Pročitajte pun tekst.
by Boško Stamatović

Koliko je vaše srce?

Nema razloga za tekst jer sledeći linkovi govore sve....

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=dwyGW5xD7_0 

Ako se ne vidi tu, nađite ga na facebooku...

Sergej Trifunović za Tijanu

Koliko je vaše srce?

Majka

Srpska majka . . .  svetinja.

Majka . . .  svetinja.

Za vas koje mislite da ste možda loše majke, bilo da je istina ili ne, hteo bih da vas malo inspirišem...

Majka Jugovića

Žena Jug Bogdana i majka devet sinova koji su, prema narodnom predanju, poginuli u boju na Kosovu.  Ne izdržavši takav udarac, i sama je umrla od tuge.

Kraljica Natalija

Žena kralja Milana Obrenovića.  Bila je omiljena u narodu koji ju je nazivao srpskom majkom jer mu je pomagala na sve moguće načine ali i sažaljevao je kao nesrećnicu silom odvojenu od sina.

Diana Budisavljević

Ova Austrijanka, supruga zagrebačkog hirurga Julija Budisavljevića, tokom drugog svetskog rata, iz ustaških logora spasla je, prema podacima iz njenog dnevnika, više od 12000 dece, uglavnom srpske sa Korduna, Kozare i iz srpskih i hrvatskih sela.  Posle rata vratila se da živi u Innsbruck.

Ironično je da "najveća srpska majka" uopšte nije bila Srpkinja!!

Poenta je....  Dok su gore navedene žene epitet majke, bile su daleko od savršenstva.  Dajte sebi malo oduška, pogledajte sebe iz daleka i shvatićete da ste dobre majke.

Uostalom, ja vas znam.  Kao i moja majka, i vi ste se dosta toga odrekli, nesebično.

I za vas imam ogromno poštovanje.

Upotrebite vaša velika srca i budite blaži prema sebi!

(Ima loših naravno, ali ovaj tekst se ne odnosi na njih.)